Bioetička javnost Hrvatske i regiona, ali i šira čitalačka publika je tokom 2023. godine dočekala izvanrednu studiju dr Igora Eterovića, docenta na Katedri društveno-humanističkih znanosti u medicini Medicinskog fakulteta u Rijeci, pod nazivom Filozofija i bioetika planinarenja. Ova obimna studija se sastoji iz Predgovora, Uvoda, šest poglavlja (uključujući i Zaljučak), a obogaćena je sažetkom na engleskom jeziku i Kazalom imena. Prvo poglavlje pod nazivom „Planinarenje kao prirodni sport – temeljno određenje“ čini sledećih pet odeljaka: Planinarenje – pogled odozdo: preliminarne ideje; Planinarenje kao sport – pogled odozgo: otpor tradicionalnim definicijama i kategorijama; Planinarenje kao igranje – Suitsov doprinos razmijevanju planinarenja; Planinarenje kao prirodni sport – Kreinov doprinos konceptualizaciji planinarenja; Planinarenje kao društvena praksa šira od (prirodnog) sporta – etos planinarenja. Drugo poglavlje pod nazivom „Terminologija i kategoriziranje planinarskih aktivnosti“ sastoji se iz četiri odeljka: Osnovna terminologija i jezična analiza postojećih termina; Značenje i upotreba pojedinih termina u planinarskoj zajednici: specijalizirana literatura; Značenje i upotreba pojedinih termina u planinarskoj zajednici: temeljna literatura i glavne institucije; Vrste i kategorije planinarskih aktivnosti. Treće poglavlje pod nazivom „Priroda planinarenja“sastoji se iz sledećih odeljaka: Otjelovljenost, sport i planinarenje; Struktura planinarenja kao aktivnosti; Priroda interakcije: intenzitet, utjelovljenost i flow u planinarenju. Četvrto poglavlje sa naslovom „Spoznaja i raznolikost iskust(a)va u planinarenju“ se sastoji iz sledećih odeljaka: Konstrukcija spoznaje o planinarenju – kako razumijemo, shvaćamo i doživljavamo planinarenje: važni uvidi za planinarski identitet; Spoznajna širina koju donosi bivanje u planinarenju – samospoznaja, znanje o svijetu i bogatstvo iskustva; Estetika, sublimno i planinarenje. Peto poglavlje pod nazivom „Etika i bioetika planinarenja“ čine sledeći odeljci: Planinarske vrline, etičke vrijednosti i etička načela kao okosnica planinarskog identiteta; Etika planinarenja i odgojne implikacije u planinarenju; Bioetika planinarenja. Najzad, šesto poglavlje jeste zaključak pod nazivom „Planinarenje kao životna filozofija i bioetički svetonazor“. Kako autor u Predgovoru navodi, s obzirom na činjenicu izostanka filozofske rasprave o planinarenju kroz vizuru filozofije sporta, te etike i bioetike sporta, osnovni cilj ove studije jeste trasiranje diskusije, isticanje osnovnih problema, otvaranje najvažnijih pitanja i pokušaj odgovora na neka od postavljenih pitanja, a u smislu stvaranja temelja za buduće rasprave. S obzirom na činjenicu obimnosti i sadržajnosti ove, možemo zasigurno reći pionirske studije, te s obzirom na ograničenost prostora predviđenog za jedan prikaz naučne studije, u glavnim crtama ćemo navesti najznačajnije stavke i zaključke Eterovićevog promišljanja planinarenja. Najpre, autor s pravom primećuje da se planinarenje opire svakoj klasičnoj definiciji  i kategorizaciji jer je istovremeno i mešavina sporta, slobodnog vremena, dokolice, hobija na otvorenom i lične avanture (str. 28). Planinarenje se opire klasičnim, za sport specifičnim načinima klasifikacije, s obzirom na svoju netakmičarsku prirodu, oslanjanje na sreću u mnogim slučajevima, vrlo visoku dozu rizika i specifičan stav o neštetnosti za živa bića. Sa druge strane, neke od planinarskih aktivnosti su dobile status olimpijskog sporta (str. 38). Otuda je odnos planinarenja i sporta zapravo protivurečan. Autor podseća da je struktura prirodnih sportova potpuno drukčija od tradicionalnih, odnosno takmičarskih sportova jer je u slučaju prirodnih sportova reč o interakciji sa stenama, grebenima, padinama itd., dakle, sa elementima planinskog okruženja i celokupnog krajolika,  a ne sa drugim ljudima – saigračima. Ova interakcija sa elementima planinskog okruženja takođe podrazumeva cilj, tačnije planinarski cilj, koji je deo veoma širokog planinarskog etosa i celokupne planinarske filozofije. Otuda autor podvlači da je planinarenje, odnosno filozofija planinarenja zapravo jedna svojevrsna životna filozofija po karakteristikama koje ona pokazuje, te da je planinarenje  unutar sfere sportova duboko označeno jednim bioetičkim predznakom u smislu posebne pažnje spram čitavog živog sveta, krajolika i okoline (str. 176), a zapravo spram brojnih nivoa sveta života. U tom smislu podsetimo na jednu od brojnih definicija bioetike prema kojoj je bioetika  interdisciplinarna akademska i intelektualna oblast koja se u najširem smislu definiše kao etika života. Bioetika se bavi onim vrednostima i normama koje se tiču dobra i zla, odnosnoispravnog i neispravnog/pogrešnog u kontekstu života uopšte i njegovih brojnih oblika, ljudskih i ne-ljudskih, na primer: nivonerođenog života, nivo svakodnevnog života svakog pojedinca, nivo života budućih generacija, nivo opstanka biljnih iživotinjskih vrsta itd. Kako dalje Eterović ističe, prirodni sportovi, pa otuda i planinarenje, poseduju poseban intenzitet, zahtevaju kompletnu psihofizičku predanost, nude tzv. ’komprimovana iskustva’, odnosno kvalitativno veoma bogata iskustva sabijena u kratkom vremenskom periodu, pretpostavljajući duboku, pa i intimnu povezanost sportiste sa njegovom okolinom prilikom sportske interakcije (str. 191). Tako planinari često potvrđuju posebnu vrstu intenziteta koji doživljavaju jedino u planinama i koji im je najčešći motiv za stalno vraćanje planinarstvu. Zatim, planinarski izazovi i njihovo savladavanje, bez obzira na nivo veština, traže kompletnu predanost, redovno i kontinuirano treniranje, tehničko usavršavanje i skupljanje iskustva. Dalje, planinarenje definitivno često pruža ’komprimovana iskustva’ različite vrste od kojih je možda najupečatljivije ono estetsko prilikom doživljavanja osećaja uzvišenog u nekom novom prirodnom okruženju gde moćni i veličinom nepojmljivi prirodni oblici i pojave naprosto preplave naša čula i osećanja. Najzad, interakcija planinara sa prirodom duboko je intimna i iskrena u smislu stalnog suodnošenja, interagovanja i čitanja brojnih znakova iz draži iz krajolika, te reagovanja na te spoljnje varijable, a ponekad je ta interakcija i automatizovana u zavisnosti od nivoa veština i stečenog iskustva svakog planinara ponaosob. Kako Eterović zaključuje, svi pobrojani elementi su sastavni deo planinarske interakcije koja svoj najistančaniji oblik dobija tokom vrhunskih planinarskih postignuća tokom kojih planinar, sportista ulazi u stanje tzv. flowa, odnosno u stanje optimalnog iskustva ili tzv. očaravajuće obuzetosti. Baš u srži ovog fenomena krije se odgovor na pitanje gde leži tolika privlačnost prirodnih sportova – na ponavljanjima mogućnosti doživljaja iskustva flowa (str. 192). Kako autor podseća, potonji fenomen se može opisati kao optimalno iskustvo u kome koristimo skrivene psihofizičke potencijale, tokom kojeg um i telo rade harmonično dok su fokusirani na specifične zadatke. Izvesna istraživanja pokazuju da je takva vrsta optimalnog iskustva u snažnoj korelaciji sa srećnijim i ispunjenijim životom. Uopšte sport, a naročito prirodni sportovi poput planinarenja i penjanja, često se opisuju kao izvori takvih iskustava te se upravo zbog toga smatra da su toliko privlačni kao oblik fizičke aktivnosti (str. 193-194). Autor podseća na pomenutu produkciju komprimovanog iskustva kroz fenomen flowa, odnosno na činjenicu da se mnogo toga doživljava u kratkim vremenskim razdobljima tokom kojih događaji imaju prenaglašeno značenje, dok se fokus, predanost i fizička akcija javljaju na povišenim, intenziviranim nivoima. Upravo ta predanost i fokusirana aktivnost planinara otvaraju pitanja kolika se bogatstva iskustava kriju u planinarenju, tačnije, koje su to spoznaje koje stičemo u planinarenju na temelju tih iskustava i kakve nam vredne spoznaje o ljudskoj realnosti, a dodajmo – o životu i svim nivoima sveta života, na temelju znanja o planinarenju ono donosi (str. 198). U svojoj obimnoj i nadasve sadržajnoj studiji, Eterović razmatra i česte početne motive ulaska u planinarenje. Naime, prema istraživanjima mnogi planinari u planinarenje uđu sa željom otkrivanja nečeg novog, prevashodno nečeg lepog: tako većina planinara početnika kao prvo pitanje u vezi sa izletom postavlja baš ono o tome da li je lep vidik sa vrha na koji se penjemo, hoćemo li upoznati neke lepe ili simpatične karakteristike novih krajeva itd. Neretko su boje ili miris planinskog cveća ključan faktor motivacije za uspon na neku planinu. Eterović navodi primer slovenačke planine Golice koju planinari najviše posećuju u maju kada cvetaju divlji, beli narcisi kojih je prepuna njena južna padina (str. 245). Otuda autor s pravom zaključuje da se često primamljivost, atraktivnost i poželjnost nekog planinarskog uspona ocenjuje i estetskim kriterijumima baziranim na primarnim perceptivnim dražima poput prijatnog mirisa, lepog pogleda, prijatnog zvuka itd. Estetski aspekt je važna motivacija i razlog raširene privlačnosti planinarenja među ljudima koji ne bi trebalo da bude zanemaren u sāmom promišljanju planinarenja (str. 246). Eterović detaljno razmatra i značaj planinarskih vrlina. Naime, kako nas autor podseća, veliki broj vrlina u sportu ističe se kao esencijalan deo ne samo sportskog uspeha, već i same sportske aktivnosti kao neraskidiv, suštinski deo sporta, recimo vrline poput odvažnosti, discipline, požrtvovanosti, upornosti itd. No, u planinarenju je, kako autor navodi, broj ovih vrlina još veći, a njihovo mesto složenije jer se ono, uz neke fizičke i psihičke dispozicije koje planinarenje deli sa drugim sportovima (izdržljivost, snaga, staloženost, odnosno kognitivna smirenost), pojavljuje kao netakmičarski sport, tačnije, kao prirodni sport, a što menja broj i prirodu uobičajenih vrlina prisutnih u sportu. Otuda je planinarstvo kao takvo zapravo svojevrstan način života i sistem vrednosti koji nadilazi klasične okvire sportske aktivnosti, jednom rečju, zaokružena životna filozofija. Kako obrazlaže autor, vrline i jasna etička načela se u planinarenju ističu u sledeće tri dimenzije: dužnosti planinara prema samome sebi kao planinaru; dužnosti prema drugima, naročito drugim planinarima i dužnosti prema prirodi i krajoliku uopšteno (str. 263). Kada je reč o dužnosti planinara prema samome sebi, ključan pojam jeste tzv. rezilijentnost (engl. resilience), reč i pojam koja je teško prevodiva na hrvatski i srpski jezik, jer istovremeno obuhvata mentalnu i fizičku otpornost, izdržljivost, nesalomivost i sposobnost efikasnog i efektivnog reagovanja na neuspeh, prepreke, tegobe itd. (str. 266). Kako Eterović ističe, specifična priroda rezilijentnosti u planinarenju  jeste zapravo podloga brojnim drugim vrlinama ključnim za postizanje planinarskog postignuća poput samospoznaje, samokontrole, hrabrosti, emocionalne stabilnosti, trezvenosti i upornosti. Važno je istaći da sve navedene ljudske vrline jesu važne uopšte u životu (str. 267). Kada autor razmatra dužnosti prema drugima, ističe činjenicu da je temelj i osnova svakog planinarenja odnos prema drugim ljudima, prema životinjama, biljkama i celokupnoj neživoj prirodi. Vrednosti poput solidarnosti, brige za drugoga, požrtvovanosti, tolerancije i saosećanja temelji su planinarskog življenja. Otuda Eterović tvrdi da su ovi temelji duboko ugrađeni u karakter pojedinca i da dobar planinar pre svega treba biti dobar čovek (str. 268). Najzad, treća dimenzija u okviru koje se ističu jasna etička načela u planinarenju odnosi se na dužnost planinara prema prirodi i krajoliku uopšte, a koja upućuje na svojevrstan planinarski bioetički senzibilitet. Sva ta jasna etička načela u planinarenju nalaze se u brojnim etičkim kodeksima i pisanim dokumentima planinara koje ovde nećemo posebno obrazlagati, a koje je autor detaljno razmotrio (str. 273-287). Kako Eterović s pravom zaključuje, planinarska etika nije zanimljiva samo za bioetičko istraživanje, već je jak argument za tvrdnju da je celokupna životna filozofija planinara i planinarenja zapravo primer istinskog inkorporiranja temeljnih bioetičkih vrednosti i normi u svakodnevnom životu planinara. Autor u jednom od potpoglavlja razmatra i bitne vaspitne i edukativne implikacije koje planinarenje ima u savremenom hrvatskom društvu, kao i reforme školovanja koje je preduzeo Hrvatski planinarski savez 2020. godine u smislu pozicioniranja i razvoja mesta i uloge opštih planinarskih škola (mala planinarska škola, opšta planinarska škola i viša planinarska škola), uloge Komisije za školovanje i uloge instruktora kao nosioca planinarske etike (str. 293-304).

Najzad, u zaključnim razmatranjima svoje, bez preterivanja možemo reći pionirske studije kada je reč o filozofiji i bioetici planinarenja, Eterović ističe da se planinarenje definitivno može promišljati kao životna filozofija uhvaćena između sporta i bioetike, tačnije uhvaćena u svojevrsnoj ravnoteži između sporta i bioetike. U permanentnoj interakciji sa prirodom, planinarenje omogućava razvoj i vežbanje posebnog etičkog odnosa prema prirodi kroz sistem indirektnih dužnosti prema svim živim i ne-živim bićima koja nas okružuju. Tako planinarenje kao filozofija direktno, jasno i otvoreno, kako teorijski (kroz načela, pravila, norme koje formuliše), tako i praktično (primerima, praksom, uzorima) promoviše i zalaže se za poštovanje dužnosti kako prema drugim ljudima, tako i prema svim nivoima sveta života, pa u tom smislu je sasvim opravdano govoriti o bioetici planinarenja.

Ovu nadasve inspirativnu i sadržajnu Eterovićevu studiju toplo preporučujemo ne samo zaljubljenicima u planinarenje i druge prirodne sportove, veće uopšte, široj čitalačkoj publici zainteresovanoj za filozofska i bioetička razmatranja veoma složenog društvenog, kulturnog i istorijskog  fenomena kakav je sport. Eterović je zasigurno postavio značajne osnove filozofskog i bioetičkog promišljanja planinarenja koja su do sada bila zapostavljena kako u hrvatskoj, tako i u regionalnoj  intelektualnoj i akademskoj zajednici. Verujemo da će ova pionirska studija podstaći istraživače različitih profila na dalja razmatranja kako tradicionalnih, takmičarskih sportova, tako i prirodnih – a nećemo pogrešiti ako kažemo i “životnih” – sportova, kroz prizmu bioetike i bioetičkog pogleda na svet.

___

Van. Prof. dr Sandra Radenović
Univerzitet u Beogradu, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja